U celoj Srbiji, a Vojvodini pogotovo, mnogo porodica i familija ima pored prezimena i nadimak . U Istočnoj Srbiji to je prekor, u Banatu poruganija, a u Bačkoj i Sremu špicname ili špicnamet.

seoska porodica

Špicnamet (od nemačkog – spitz – oštar, šiljast, igla, zajedljiv) i name – ime). Špicname (ono t se u izgovoru izgubilo) je staro skoro koliko i prezime, neki datiraju čak iz 18. i 19. veka, i svi članovi familije se rado odazivaju na njega. Često ga dopisuju uz svoje prezime i od malih nogu uče decu da znaju „čiji je”, ako ga neko upita.

Špicname ima oblik prezimena i završava se na „ić”, “ski”, “in”, “ov” ili „ev”, i nasleđuje se po muškoj liniji.

Ponekad ima slučajeva da kada neki muški potomak ima mnogo muške dece, dobije svoj „nadimak” koji vremenom preraste u „drugi špicname”. Nadimak se lično „zarađuje, stiče i dobija”, bez obzira na pol i uzrast, obično protiv svoje volje i često je predmet ljutnje, svađa, a bilo je i tuča.

Pročitajte i  Čuveni ruski pisac Maksim Gorki lečio se u Vrnjačkoj banji: Sa puno ljubavi pisao je o našoj zemlji, da bismo ga na kraju proterali iz nje

Nadimak je naša „specijalnost”, obično sadrži u sebi podsmeh, neku izraženu manu, osobeno ponašanje, fizičku karakteristiku ili pak trenutno ponašanje u nekom događaju. Posebno interesantno je bivalo kad se doseli odrasla osoba, došljak ili dođoš u selo, i tada postaje meta pažljivog „osmatranja, snimanja i beleženja” njegovog ponašanja, navika, načina govora, fizičkog izgleda, zanimanja, načina rada i onda kad se niko ne nada, kao grom iz vedra neba, „rodi” se nadimak.

srpska-porodica

Nosilac nadimka može da se ljuti koliko hoće, ali njegova reakcija uopšte ne menja stvar. Spasa mu nema, nadimak se još više učvršćuje i dešavalo se da mu seoska deca, još „prkose” šorom i dozivaju ga iz parka i skrovitih mesta. Od tog vremena, dođoš postaje nađoš, i sad on stiče pravo da „kumuje” nadimku nekom drugom dođošu.

Pročitajte i  Običaji kojima su naši preci privlačili novac u kuću: “Oteto prokleto” ili “Kako došlo, tako otišlo” poštovalo se sa velikim razlogom

Većina starih “domorodačkih” porodica imala je svoj nadimak iliti špicname. Tako postoje nadimci poput Šargarepinih, Vrabicinih, Odžačarovih, Džidžinih, Čanjikinih, Guskovih, Furtinih, Šapurikini, Tutani, Balangovi, Bandarovi…

Nadimci u Vojvodini mogu se podeliti po pripadanju i poreklu pa postoje recimo nadimci:

– životinjskog porekla: Buvini, Vrabicini, Zecovi, Patkovi, Guskovi, Kučetovi…

-rođačkog porekla: Čikini, Ujkini, Baćini, Tejkini…

-stranog porekla: Švabini, Rusovi, Pištini, Vlajini, Madžarevi…

-po poreklu jela i namirnica: Medeni, Bundevarini, Štrudlini, Lebarini, Ćuftini…

Pročitajte i  Danas nema ovakvih veličina: Srpski vojvoda Stepanović odbio je da primi državnu penziju, jer je PREVELIKA

-po zanimanju: Šusterovi, Pinterovi, Odžačarovi, Zlatarovi, Molerovi…

-po osnovu imena predmeta: Čuturini, Tepsijini, Šapurikini, Čokanjovi, Begešini…

-po osnovu osobina: Glavonjini, Okini, Trtini, Čačkalovi…

-ima i onih nedefinisanih: Kručilovi, Čakele, Puflikini, Bakikini…

Naravno, vremena se menjaju i demografija Vojvodine je puno izmenjena migracijama koje su posledica turbulentnih dešavanja i ratova na našim prostorima pa porodice koje su došle iz Bosne, Slavonije, Like i drugih krajeva uglavnom nemaju nadimke (Lička prezimena su uglavnom nadimci, ali o tom možda drugom prilikom).

Prava značenja skoro svih špicnameta su odavno izgubljena ali i dalje stariji ljudi u Vojvodini drže do nadimaka i na pitanje ”Čiji si ti” ne očekuju prezime kao odgovor.

(Tekst je inspirisan knjigom “Salajka koje (više) nema” , autora Branimira Jovanovića)
Preuzeto sa portala dotkomsite.com/ 

Postavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here