Са оваквим сећањима Данило Киш је могао или да полуди или да их претвори у уметност: Најстрашнији тренуци из детињства великог уметника одредиће читаву његову судбину - Opanak.net

Sa ovakvim sećanjima Danilo Kiš je mogao ili da poludi ili da ih pretvori u umetnost: Najstrašniji trenuci iz detinjstva velikog umetnika odrediće čitavu njegovu sudbinu

07 December 2017

“Ja sam pisac bastard, dospeo niotkud. Nisam jevrejski pisac kao majstor Singer. Jevreji su u mojim knjigama samo literarnost, oneobičavanje u značenju ruskih formalista (ostranenije). Pošto je svet Jevreja iz Centralne Evrope jedan potonuli svet, bivši svet i kao takav smešten u prostor stvarno-nestvarnog. Dakle, u prostor literature. A nisam ni pisac-disident. Možda pisac Srednje Evrope, ako to išta znači. Da nije bilo mojeg porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću.”

misli danila kiša
Danilo Kiš

Danilo Kiš rođen je u Subotici u februaru 1935. godine. Majka mu je bila Crnogorka iz ratničke porodice. Ostalo je u legendi da je jedna od njegovih baba po majci odsekla glavu Turčinu nasilniku. Otac mu je bio Jevrejin. Jedan od predaka po ocu bio je rabin.

Iz pisama Kišovog oca naslućuje se da su njegovi preci dospeli u Mađarsku kao trgovci guščjim perjem iz Alzasa, odakle su proterani.

Već u ranom detinjstvu Kiš će osetiti sve užase Drugog svetskog rata, a te traume obojiće čitav njegov život.

Iako je zakon nalagao da u mešovitim brakovima sin pripada očevoj veri, a ćerka majčinoj, Kiša su krstili po pravoslavnim obredima u Uspenjskoj crkvi kada mu je bilo pet godina.

“Sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me je začas prepustila brizi krsnog kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama”, seća se Kiš.

Čitavu sudbinu velikog pisca odredio Drugi svetski rat.

“Postojali su izvesni predznaci, a pre svega naše učestale promene adrese. Seleći se iz jedne ulice u drugu, iz boljeg stana u sve gori, moj otac nije sledio samo logiku svog finansijskog kraha, nego se, pre svega ponadao da će time uspeti, sa malo sreće da prođe za autentičnog Arijevca.”

O danu kada je njegov otac prvi put odveden na streljanje Kiš svedoči:

želja Danila Kiša
Danilo Kiš

“Panorama zaleđenog Dunava… U ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena velika rupa; preko rupe prebačena je daska trambuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku od trambuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led…”

Toga dana Kišov otac je ostao živ zahvaljujući, kako piše Sanja Domazet, nekom čudu koje se sastojalo u tome što se rupa u otvoru bila začepila od leševa.

Međutim, smrt ga, ipak neće zaobići. Godine 1944. Nemci ga odvode u Aušvic, iz koga se nikada neće vratiti.

Još jedan dogaćaj obeležiće Danilovo detinjstvo.
Danilo Kiš nikada nije nosio zvezdu, iako su nemački zakoni nalagali da sin preuzme očevu veru.

Majka Danila Kiša bila je krojačica. Na svojoj singerici sašila je, od ostatka jorganskog čaršava, dve Davidove zvezde- jednu veću i jednu manju.

“Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda, nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci čivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no, osim tog dana na ‘generalnoj probi’, nikad je više nisam stavio”, priseća se Kiš.

U jednom od intervjua Kiš je pričao kako su se, u to vreme, kao deca, on i njegova sestra Danica pravili da spavaju, a zapravo su slušali roditelje, koji su se tajno dogovarali i odlučili da mu ne stavljaju zvzdu.

Posle rata, Danilo Kiš završio je Gimnaziju, a zatim i svetsku književnost.
Za vreme studija prevodi sa mađasrskog, ruskog i francuskog: Endrea Adijam Cvetajevu, Apolinera, Kenoa, Jasenjina, Bloka, Molijera…

Kiš piše o svojim opsesijama

“Opsednut sam iskustvom iz detinjstva, holokaustom, nestankom oca, uspomenama na rano detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam pisao. A kada se pedesetih-šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim logorima- gulazima- čije su postojanje franscuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je “Grobnica za Bosrisa Davidoviča”. A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu erosa i tanatosa. Ta opsesija je, pre svega, prisutna u mojoj poslednjoj knjizi “Enciklopedija mrtvih”.

Kiš nikada nije do kraja bio prihvaćen u ovdašnjoj knjižnjvnosti iako je u svetu sticao veliku slavu. Živeo je na relaciji Beograd-Pariz.

Dok je pisao “Enciklopediju mrtvih” oboleo je od raka pluća. Umro je u Parizu 15. oktobra 1989. godine.

Autor: Opanak (S. V.)

Sa ovakvim sećanjima Danilo Kiš je mogao ili da poludi ili da ih pretvori u umetnost: Najstrašniji trenuci iz detinjstva velikog umetnika odrediće čitavu njegovu sudbinu
Komentari
Inicijalizacija u toku...
Najnoviji članci