Srpski plemić-monah Danilo Drugi bio je arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Noseći i mač i mantiju, bio je komandant bitke za Hilandar i desna ruka kralja Milutina, a o njemu se tako malo zna. Njegovo svetovno ime ni danas nije poznato, a žitija navode da je u mladosti bio miljenik kralja Milutina, baš kao što je princ Rastko bio mezimac Stefana Nemanje.

Takođe, slično Svetom Savi, mladić beži na Svetu goru gde postaje monah Danilo, ali nema vremena da bude isposnik, jer sledeće tri godine komanduje odbranom Hilandara od opsade Katalanske kompanije, najokrutnije najamničke trupe u 13. veku.

Značaj te bitke je ogroman, jer je oko 1300. Sveta gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog pravoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu. Za pravoslavce je Atos bio ono što je za katolike bio Vatikan, kažu istoričari.

– Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, vidi se da je Danilo njegov štićenik i najpoverljiviji saradnik – kaže za Novosti istoričar prof. dr Vlada Stanković. – To je neverovatna ličnost, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao kao komandant bitke za Hilandar.

Opsadu i pljačku Svete gore, simbola pravoslavnog „vizantijskog komonvelta“, započela je Katalanska kompanija – koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će njome uspeti da se suprotstavi Turcima. Neočekivano, najopasnija plaćenička vojska toga doba okrenula se protiv pravoslavne Vizantije koju je smatrala većim neprijateljem od Turaka.

– Car Andronik je prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih Romejskih trupa – kaže dr Vlada Stanković. – Nije bila slučajnost što su plaćenici započeli rat s Vizantijcima, kao i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj gori. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima „latinskog cara“ u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište „šizmatičko carstvo.“

Kralj Milutin, vladar Srbije na ivici vizantijskog i zapadnog sveta, bio je svestan velike bure koja se pripremala. Nastupao je oprezno i pragmatično pregovarao sa papskim zagovornicima novog krstaškog rata, i istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos.

Pročitajte i  Bogorodica će upozoravati ljude na ovo, ali niko je neće slušati: Proročanstvo sveštenika o 21. veku

Svestan da bi uništenje Svete gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin je godinama krišom utvrđivao Hilandar. Uoči katalanskog napada on je sazvao Državni sabor da bi za igumana imenovao jeromonaha Danila, koji je samo dve godine ranije bio deo lične Milutinove dvorske pratnje i garde.

– Reč je mladom učenom plemiću koji je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije – navodi dr Stanković. – Danilo je, potpuno neuobičajeno na Državnom saboru u Srbiji a ne na monaškom skupu na Atosu, imenovan za igumana Hilandara. On je nesumnjivo bio Milutinov čovek za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete gore, jer Vizantija nije više imala snage za to.

Danilov učenik, saborac i biograf je ostavio svedočanstvo o tom strašnom vremenu:

– Posle malo vremena tiha života u Svetoj gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu goru, i opkolivši je, razgrabiše sva bogatstva sabrana u njoj, i skoro je svu opusteše.

Iguman Danilo je s kolonom naoko običnih crnorizaca (kaluđera) stigao na Hilandar u poslednji trenutak. Katalanci nisu sprečili dolazak „kaluđera“ na Svetu goru jer nisu poznavali srpske zakone, po kojima je svaki utvrđeni manastir u Srbiji još od Nemanjinog vremena bio i vojni centar u kojima su odabrani „muževi rabotali u vojnički zakon“, uvežbavajući odbranu od opsade, a imali su mnogo iskustva iz ratova s Romejskim legijama.

Tako su se stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora pridružili Danilovi crnorisci iz Srbije, čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Zahvaljujući njima Hilandar jedini odoleva opsadama, a iza njegovih zidina utočište nalazi veliki broj porodica iz okolnih sela. Žitija navode: „Ceo mnogobrojni narod za dugo vremena hranio se od toga slavnoga manastira Hilandara“.

Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.

– Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Ljudi od gladi zijajući, sudarahu se i padahu kao pijani i obuzeti glađu, nisu mogli ni gledati. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti, gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela – piše Danilov učenik.

Pročitajte i  Francuski general Srbe smatrao najhrabrijima u Velikom ratu: To su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi

On s divljenjem beleži da Danilo ostaje nepokolebljiv, uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga – kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji svakodnevno napadaju Katalanci.

– Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera – zapisao je Danilov učenik.

Da sve bude neverovatnije, Danilo je jedan predah od katalanske opsade iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, najverovatnije relikvije, knjige i dokumente, koje donosi u prestono Skoplje kralju Milutinu. Ovaj ga zadržava da ostane dok opsada ne prođe, ali Danilo odbija i kreće nazad na Svetu goru iako se „nije mogla naći nijedna staza kojom bi se moglo ići mirno, bez borbe i ratišta“. Pod borbom se probija ka Atosu, svetoj zemlji koje je harala i palila Katalanska kompanija.

Ohrabreni Danilovim povratkom sa pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. On potajno izvodi svoju vojsku „na jedno tvrdo mesto puta“ kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem, gde postavlja zasedu.

– Kada uđoše među njih ti bezbožnici, tada iznenada ustadoše deca prepodobnoga i jednodušno ustremivši se, uskočiše posred njih i mnoge umrtviše; druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika – opisao je biograf Danilovu pobedu.

Iguman i branilac Hilandara, a docnije arhiepiskop, Danilo Drugi bio je nalik Svetom Savi; aktivan i u političkom životu, nastupao je kao pomiritelj, prvo kralja Dragutina i kralja Milutina, a zatim Milutina i Stefana Dečanskog.

Napisao je šest žitija (Žitije kraljice Jelene, 1317, Žitije kralja Dragutina, 1320/1330, Žitije kralja Milutina, 1324, Žitije arhiepiskopa Arsenija I, Žitije arhiepiskopa Joanikija i Žitije arhiepiskopa Jevstatija I, sva tri između 1324. i 1327) i dve službe (Služba arhiepiskopu Arseniju i Služba arhiepiskopu Jevstatiju, oba pre 1324). U književnom pogledu, Danilova žitija su prekretnica u odnosu na žitijni žanr koji se u Srbiji do njega negovao i koji se oslanjao na vizantijsku hagiografsku shemu (Sveti Sava, Stefan Prvovenčani, Domentijan, Teodosije).

Pročitajte i  Tužna životna priča Ružice Sokić: Strahovala sam i teško se probijala u karijeri pošto nisam bila deo nijednog klana

Plemić i ratnik, u monaškom životu bio je strogi podvižnik. Nije želeo da napušta Hilandar, ali ga je polovinom 1311. kralj Milutin pozvao da nadgleda izgradnju manastira Banjska, svoje zadužbine i riznice. Kao episkop banjski, Danilo prati radove do završetka (početkom 1315), a zatim odlazi u Hilandar, gde ne ostaje dugo. Već 1316. kralj Milutin ga ponovo zove u Srbiju, jer mu je želja bila da Danilo postane novi srpski arhiepiskop.

Međutim, on nije želeo tu dužnost i uspeva da za arhiepiskopa „progura“ 1317. svog učenika, igumana hilandarskog Nikodima.

PP12.JPG
Autor: No machine-readable author provided. Nikostrat assumed (based on copyright claims). – No machine-readable source provided. Own work assumed (based on copyright claims)., CC BY-SA 3.0, Veza

Danilo je tada izabran za episkopa humskog i ostao je uz kralja Milutina do njegove smrti 1321, a sledeće godine se ponovo povukao u Hilandar. Posle smrti arhiepiskopa Nikodima, Danilo je 14. septembra 1324. godine izabran za jedanaestog arhiepiskopa srpskog. Stolovao je u Magliču u klisuri Ibra, baveći se obnovom i zidanjem bogomolja, kao i prosvetom.

– I u Magliču gradu, i tu su bila poznata dela njegovih trudova. Jer u njemu podiže prekrasne palate i ostale ćelije, na prebivanje onima koji su tamo. I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon da se u njoj neizmenjeni svagda vrši, obilno u njoj postavivši božanstvene knjige i sve ostale crkvene potrebe. Za takve njegove mnoge podvige i priloženija domovima Božjim, neka mu Gospod dade večno blaženstvo… zapisao je njegov učenik.

Preminuo je noću između 19. i 20. decembra 1337. Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za svetitelja i njegov dan slavi 20. decembra po crkvenom, to je 2. januara po gregorijanskom kalendaru. Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti ga je krajem 20. veka uvrstio u 100 najznamenitijih Srba.

Izvor: Boris Subašić/Novosti

Postavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here